Vr­lo je va­žno da se pče­la­ri dru­že, a Pče­lar­sko dru­štvo Ko­tor ga­ji li­je­pe tra­di­ci­o­nal­ne od­no­se me­đu svo­jim čla­no­vi­ma, kao jed­na po­ro­di­ca. Na taj na­čin oni se zbli­ža­va­ju, jer oni uvi­jek tre­ba da po­ma­žu jed­ni dru­gi­ma, da bu­du kom­pakt­ni u svim pi­ta­nji­ma u smi­slu po­mo­ći, sa­vje­ta, sma­tra Lju­bo Pe­jo­vić, 80-go­di­šnji pče­lar iz Ko­to­ra, is­ti­ču­ći svoj ži­vot­ni mo­to: „Čo­vjek se ra­đa da po­mog­ne dru­gom”. Čla­no­vi tog dru­štva iz Ko­to­ra oku­pi­li su se ovog vi­ken­da u za­jed­nič­kom iz­le­tu do Pod­go­ri­ce, gdje su sa svo­jim pred­sjed­ni­kom Bo­škom Jo­va­no­vi­ćem po­sje­ti­li iz­la­ga­če na saj­mu Da­ni me­da, što je bi­la pri­li­ka da na­ba­ve opre­mu i raz­mi­je­ne is­ku­stva na ruč­ku u re­sto­ra­nu Kri­stal. Po­zva­li su i no­vi­nar­ku „Da­na”, sa ko­jom su po­di­je­li­li svo­ja raz­mi­šlja­nja u ve­zi sa ovom dje­lat­no­šću. Pče­la­ri vo­le da se dru­že i toj pri­či ne­ma kra­ja, za­to su pri­je tri go­di­ne na pred­log Ste­va Da­ko­vi­ća pr­vi put za­jed­no kre­nu­li na Da­ne me­da, ob­ja­snio je Mi­haj­lo Mi­ro Ko­va­če­vić, pred­sjed­nik dru­štva. On je do sko­ro uz­ga­jao pče­le u Bo­ko­ko­tor­skom za­li­vu – na Dra­ži­nom vr­tu i u Ri­snu, ali se pre­se­lio u Pod­go­ri­cu, gdje je pro­ši­rio svoj pče­li­njak. Sma­tra da pče­la tre­ba da mi­je­nja okru­že­nje, ka­ko bi kva­li­tet me­da bio bo­lji, te ih se­li u Bje­lo­pa­vli­će, Lje­šan­sku na­hi­ju i Ku­če (Kuč­ka ko­ri­ta i Ka­ka­ric­ka go­ra). Dr­ži se iz­re­ke: „Na oso­vi­ni (toč­ko­vi­ma) med ro­di”, ko­ja je ak­tu­el­na po­seb­no po­sled­njih go­di­na, ko­je su me­do­no­sno bi­le lo­še, zbog če­ga pče­lar ne mo­že na jed­nom mje­stu do­bro da iz­vr­ca med. Nje­gov mo­to je: „Pri­la­go­di se pče­la­ma, a ne da se one pri­la­go­đa­va­ju te­bi”.
– Ove se­zo­ne se­lio sam pče­le tri pu­ta i iz 90 ko­šni­ca iz­vr­cao oko 300 ki­la me­da. U Bje­lo­pa­vli­ći­ma ba­grem tra­je do po­čet­ka ma­ja, a on­da od 10 do 15. ma­ja se­lim pče­le na pe­lim i dra­ču u Lje­šan­sku na­hi­ju, za­tim idem u pla­ni­nu na 1.400 me­ta­ra, gdje pro­vo­di­mo lje­to, pa se spu­sti­mo ne­što ni­že na vri­je­sak, do zi­mov­ni­ka u Bje­lo­pa­vli­ći­ma. Kad god me pi­ta­ju da li sam za­do­vo­ljan pri­no­som, ja se sa­mo upi­tam da li sam za­do­vo­ljan so­bom. Ima­te si­tu­a­ci­ju ka­da je za­me­di­lo, a ja ni­sam ura­dio sve što je tre­ba­lo i ta­da sam ne­za­do­vo­ljan so­bom, a u si­tu­a­ci­ji ka­da ni­je ni­šta va­lja­lo, ali sam ja ura­dio sve što je tre­ba­lo – ta­da sam za­do­vo­ljan so­bom. Sa­da su okol­no­sti bi­le lo­še, a ja sam se­lio tri pu­ta i iz­vu­kao sam ne­što me­da i u od­no­su na ulo­že­ni rad ni­je bi­lo lo­še – ka­že Ko­va­če­vić, ko­ji je ina­če ko­ša­r­ka­ški tre­ner pi­o­nir­ki „Bu­duć­no­sti“.
– Sva­ki je pče­lar na svoj na­čin po­se­ban i mo­žeš ga po­zna­ti me­đu lju­di­ma, raz­li­ku­je se od osta­lih po do­bro­ti. Svi pče­la­ri se ma­nje-vi­še do­bro sla­žu, va­zda na­đu ne­ki za­jed­nič­ki je­zik. Dru­že­nja su uvi­jek pro­duk­tiv­na jer se ču­je, vi­di i na­u­či ne­što no­vo, za­ni­mlji­vo – ka­že pče­lar Ni­ko­la Oda­lo­vić, ko­ji je­dan dio ulja­ni­ka uz­ga­ja u rod­nim Kri­vo­ši­ja­ma, se­lo Po­lji­ce na 450 m.n.v., a dru­gi u Ri­snu. Za­do­vo­ljan je pri­no­som, s ob­zi­rom na to ka­ko je bi­lo u okol­nim dru­štvi­ma. Ka­že da je u pče­li­nja­ku od oko 150 ko­šni­ca pro­sječ­no „ubrao” 12 ki­lo­gra­ma po ko­šni­ci. Kva­li­te­tom kri­vo­šij­skog me­da, u ko­me do­mi­ni­ra pe­lim-žal­fi­ja, Oda­lo­vić je po­stao po­znat me­đu po­tro­ša­či­ma, ko­ji kod nje­ga ku­pu­ju na kuć­nu adre­su. U svo­joj ra­di­o­ni­ci pra­vi pod­nja­če, po­klop­ce, pro­iz­vo­di ro­je­ve, ma­ti­ce...Pče­la­re­njem se ba­vi uz stal­ni po­sao, ali naj­ve­će pri­ho­de ima od uz­go­ja pče­la, pri če­mu mu po­ma­žu brat, su­pru­ga i dje­ca. Nje­gov pri­ja­telj Mi­lo­rad Dra­gu­ti­no­vić iz Ora­hov­ca, ko­ji „ima vi­še od 30, a ma­nje od 45 ko­šni­ca”, sma­tra da su bo­le­sti pče­la (kao što je va­roa) ko­je su se pri­je 15 go­di­na po­ja­vi­le, naj­te­ža pre­pre­ka u raz­vo­ju pče­lar­stva.
– Pro­šle zi­me sam imao gu­bi­ta­ka. Ne znam šta se de­si­lo, jed­no­stav­no pče­le ne­sta­nu, ne na­đem ih ni mr­tve u ko­šni­ci, to je bi­lo di­sku­ta­bil­no da ni­ko ne zna da nam ob­ja­sni. Kon­sul­to­vao sam se sa ko­le­ga­ma i uvi­dio da se to i nji­ma de­ša­va­lo. Slu­šam mi­šlje­nja sta­ri­jih pče­la­ra, na­ba­vio sam čak i knji­gu iz 1927. go­di­ne, ali sa­da su dru­ga vre­me­na i tre­ba da pri­hva­ta­mo ino­va­ci­je u teh­no­lo­gi­ji uz­go­ja pče­la. Na in­ter­ne­tu če­sto po­sje­ću­jem sajt na ko­me ko­le­ge iz Hr­vat­ske iz­no­se svo­je pro­ble­me i nu­de mo­gu­ća rje­še­nja – ka­že Dra­gu­ti­no­vić i do­da­je da pče­la­ri­ma ne­do­sta­ju struč­na po­dr­ška i mo­ni­ti­ring, te se naj­vi­še sna­la­ze či­ta­ju­ći struč­ne knji­ge, na in­ter­ne­tu ili raz­mje­nom is­ku­sta­va. Ni­je za­do­vo­ljan ovo­go­di­šnjim pri­no­som.
– Ove go­di­ne pri­nos me­da va­ri­ra. Iz dvi­je ko­šni­ce ko­je se na­la­ze u jed­noj uva­li bli­zu ma­gi­stral­nog pu­ta u Ora­hov­cu iz­vu­kao sam 39 ki­lo­gra­ma me­da, s tim što sam osta­vio za pre­zi­mlja­va­nje po osam okvi­ra (ne­kih 15-16 ki­la me­da po ko­šni­ci), me­đu­tim, u ko­šni­ca­ma na sa­mo 150 me­ta­ra da­lje, sta­nje je sa­svim dru­ga­či­je – 60 po­sto ma­nje ne­go pro­šlo go­di­ne – ka­že Dra­gu­ti­no­vić.
Ko­tor­ski pče­la­ri tra­di­ci­o­nal­no su iz­dvo­ji­li po ki­lo­gram me­da i na­mi­je­ni­li ga u hu­ma­ni­tar­ne svr­he, kao po­klon dje­ci bez ro­di­telj­skog sta­ra­nja.
M.D.Po­po­vić


Opre­ma i alat na jed­nom mje­stu

Pče­la­ri su naj­vi­še bi­li zin­te­re­so­va­ni za ko­šni­ce ko­je u svo­joj ra­di­o­ni pro­iz­vo­de Vuk Še­sto­vić iz Sto­že­ra (Bi­je­lo Po­lje) i dru­ge za­na­tli­je, za pče­li­nju pri­hra­nu, še­ši­re, kao i za cen­tri­fu­ge, sto­lo­ve za ot­kla­pa­nje, to­pi­o­ni­ce sa­ća, kan­te za med, di­mi­li­ce, pče­lar­ske no­že­ve i ru­ka­vi­ce fir­me Ra­do­med za­na­tli­je Mi­lo­va­na Ra­do­vi­ća iz Le­skov­ca, ko­ji je već 21 go­di­nu pri­su­tan na cr­no­gor­skom tr­ži­štu.
– Mi u Cr­noj Go­ri ne­ma­mo pro­iz­vo­đa­ča opre­me, ve­ći­nom do­la­ze sa stra­ne, do sko­ro ni­smo ima­li gdje ni da pre­ra­di­mo vo­sak, da na­ba­vi­mo iz­vje­sne dje­lo­ve... Za­do­volj­ni smo što uz po­moć Mi­ni­star­stva po­ljo­pri­vre­de ima­mo Ku­ću me­da i saj­mo­ve kao što je ovaj u Pod­go­ri­ci, gdje mo­že­mo da se oku­pi­mo i na­đe­mo opre­mu – ka­že Lju­bo Pe­jo­vić.


Pče­li­nji let za re­lak­sa­ci­ju

Pče­le zah­ti­je­va­ju stal­nu pri­sut­ni­ost, da ih obi­la­ziš, gle­daš. Ina­če oba­vljam mo­ler­sko-far­bar­ske ra­do­ve i kad do­đem ku­ći, ako je sun­čan dan, sjed­nem u pče­li­njak i po­la sa­ta pro­ve­dem po­sma­tra­ju­ći pče­le, uži­vam u to­me. Kad sam naj­vi­še ner­vo­zan, to me ne­ka­ko re­lak­si­ra i smi­ru­je, ka­že Dra­gu­ti­no­vić. Slič­no is­ku­stvo di­je­li i nje­gov ko­le­ga Ni­ko­la Oda­lo­vić.
– Za me­ne je ovaj po­sao du­šev­ni od­mor, ni­je baš lak, ali ima da­na ka­da odem i sjed­nem me­đu ko­šni­ce i ni­šta ne ra­dim, sa­mo ih po­sma­tram i uži­vam – ka­že Oda­lo­vić.